Кратке приче Саре Коцић

ПРУЖАМ ТИ РУКУ 

Очи су тачка сусрета душе. Погледом се душа упија у душу и као лампа осветљава дубину оног што носи у себи. Којом лампом да осветлим црнило из његових очију које лутају у бескрај, долазећи ниоткуда?

Млад је. Свира виолину маси људи ,која као талас покрива главну улицу града и нестаје негде под облаке. Његова музка је нежна толико да буди неку сету која милује и дан и ноћ подједнако. Тражим у њему снагу, извор моћи уметништва који се коси са реалношћу. Јер једина реалност је музика коју ствара, остало је као привиђење! Леп. Пристојан. Несвакидашњи. Слеп. Пуно пута сам чула подругљиве речи од стране пролазника и видела како падају као снег по овој дивној души. Кружила сам својим мислима у нади да ћу наћи пут. Кажу, да анђели чувари помогну невинима  када је за то прави моменат. И дошао је. Сањала сам једног од њих који ми је рекао нешто попут стиха ,,Пружам ти руку, да овим додиром упознаш моћ виолине. Буди звезда његове таме.” Пробудила сам се у грчу обливена знојем. Схватила сам поруку и у срцу осетила олакшање…

Пружио ми је своју виолину и ја сам са осмехом прихватила тај позив усамљености, иако о виолини нисам знала ништа. Свирала сам кроз испружену руку анђела. Он и  ја смо свирали заједно и тако сам, временом, постала део његовог света. А тај свет је био препун тајни, неправде, надања. Неке наде су биле оковане, а неке слободне да траже сјај у оку гледалаца и мелодију у уху слушалаца. Наше виолине су свирале по осећају душе. Из његове је прштао таленат, урођени, а из мене тонови милости додира анђела, наклоњени њему! Нисам била љубоморна, напротив, осећала сам пријатну топлину и захвалност. Свирали смо уједињени надом у добро. Очи су тачка сусрету душе, кажу. Али,очи које су угашене не могу видети,зато пружена рука анђела чувара је снага додира наших, јер смо ми они који верују…

‍

ВОЛЕЛА БИХ ДА ЖИВИМ У БАЈЦИ  

Времеплов…

Године уљуљканости, детињарије. Године спознаје. Учење о себи, животу, молитви. Времепловом одлазим даље… Негде где речи молитви постају искази о прошлости.

Устајем из топлог кревета, притиснута свакодневним обавезама. Прелиставам их у подсвести и записујем приоритете. Застајем удишем садашњост. Има укус жеђи. Недовршености. Пуштам своја крила да одлепршају негде где ћу напојити ту жеђ и утолити своју потребу за бољим, лепшим животом. И гле, крила лепршају! У мојим мислима она могу све. Чак и то, да створе прелепе боје које очаравају видике, отварају ум. Могу небо претворити у талас топлине која недостаје људима. Могу све! Како бих волела ту бајковиту слику у својој реалности. Да живим крилима и додирујем небо! А небо, бесконачно и изворски дато људима на дар.

Времеплов…

Нема асфалта, ужурбаног даха ратова, нема болести, нема преламања прошлости у реалност, већ само бајка. Замишљено време у садашњости! И само љубав! На крилима љубави кораком у будућност. 

Волела бих да живим у таквој бајци, неограниченом давању људскости и слободних летова на крилима времеплова.

‍

ТО САМ ЈА 

   Ја као дете. Ја као личност. Ја као уметник. Ја као просек.

Могла бих пуно тога да напишем о себи али хвалоспеви ми не иду од руке. Бити хваљен није исто шта и писати хвалоспев. О томе колико је “ја” битно и ко смо заиста говоре наше дубине и наше бистрине у очима.

   То сам ја. Да нацртам, напишем, плаветнило доживим као бескрај а златни одсјај као траг који је и за добро и за зло. Да осветли и опече. Ја сам и она која не говори гласно, речито, али каже шта треба. Моје су речи сажете. Немам великих дела, јер немам ни довољно година за њих. Али верујем… Верујем у хуманост, топлину, позориште, рекама и облацима. Моје дубине су једноставне, иако многи мисле супротно. Баш једноставно… Ја сам дете. Али на крилима голубова разносим предивне речи које изађу из мене. Кажу таленат, ја кажем једноставност. Мој живот је као панонска низија. Прелепе боје, природни односи, без плиме и осеке. Ако бих рекла раван, испао би досадан али није. Раван као емоција која греје.

   То сам ја. Без претераних кићанки и бисерних речи из романа, само то: једноставност!

‍