Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Стефан Немања

 

Српски властелин Завида је око 1113. год. добио сина коме је дао име Немања. Како је у то време Завида боравио у Рибници код Подгорице, претпоставља се да се Немања родио управо ту. Одмах по рођењу детета поставило се и питање његовог крштења. Завида је био православне вере, па је логично било очекивати да се и дете тако крсти. Међутим, пошто је Зета била под снажним католичким утицајем, толиком да у њој скоро није било православног свештенства, Завида је, као практичан човек, одлучио да му дете крсти католички свештеник.

Тридесетак година касније (око 1149. год.) Немања се крстио у храму Светог Петра и Павла у Рашкој. Немањино прекрштавање не треба да изненади. Он је дошао из Зете која је била католичка земља (и то што је тамо крштен по католичким обичајима је потпуно очекивано), а прекрштавање је сасвим у складу са обичајима који су тада владали у Рашкој, која је у односу на Зету била много конзервативнија земља и у којој католика скоро да и није било. Осим тога, Немања је припадао једној изузетно амбициозној породици којој ништа није било страно када је у питању њихов лични интерес. Он и није могао другачије напредовати на политичкој сцени. У Рашкој се није могао заузети иоле важнији политички положај без подршке православне цркве. Мењање вере (прекрштавање) био је веома успешан политички потез, јер тиме Немања није ништа изгубио, али је зато много тога добио.

Може се замислити каква је то била представа за неуке гледаоце – најмлађи син бившег великог жупана се враћа из католичке Зете и поново прихвата православље. Какав је то поен за цркву, али и за Немању, коме је црква бескрајно захвална. Зар се овим није доказало колико је православна црква у односу на католичку моћнија, када католички покрштеници хоће да се поново преведу у православље!

Са скоро четрдесет година Немања је био значајна личност у Рашкој и добио део српских земаља на управљање. То је била прилично велика територија и обухватала је Топлицу, Ибар, Расину све до Мораве – што представља крајњи исток српских области (источни део рашке жупаније).

Године 1166. Немања успева да скине свог најстаријег брата Тихомира са власти и преузме положај великог жупана Рашке. Уједињавање српских земаља био је његов првенствени циљ. Његова намера је била да најпре у Рашкој стави под контролу све оно што је некада рашки велики жупан имао под својом влашћу, а затим да уједини две најјаче српске земље: Рашку и Зету како би изашао на море и обезбедио себи улазак у Европу. Таква држава, која је наслоњена на море са којег може стизати помоћ, могла би своје армије да окрене и удари на Византију.

Једно од значајних средстава за постизање ових циљева Немања је видео у религији. Он се одлучио да Рашка буде центар окупљања српства (уједињења) и центар који ће створити државу. Самим тим што се одлучио за Рашку, Немања се определио и за православну веру. Центар свих важнијих догађаја у Рашкој – политичких, а нарочито верских, помера се у манастир светих апостола Петра и Павла, где је било и седиште рашког епископа. Ту су одржавани и државни сабори. Град Рас је дуго времена био средиште око којег се концентрисало све оно што иоле значи у српском православљу. (Тек након појаве Светог Саве Рас ће постепено губити свој првобитни значај.) Немања је вешто успео да повеже српску државну идеју са верском идејом и да их дуго држи нераздвојнима. Сви ранији и каснији Немањини радови око подизања православних храмова, као и стално јачање утицаја православне цркве, везани су управо за то. Пре битке код Пантина Немања је започео са изградњом манастира Ђурђеви ступови. Овај манастир је саграђен код Новог Пазара, на узвишењу изнад долина реке Рашке и Дежеве. Он има веома чудан положај. Налази се на самом врху узвишења и изгледа да такав његов положај симболише Немањин тријумф у рату са браћом. Баш градња овог храма на неки начин представља почетак свих каснијих Немањиних активности око уједињавања српства.

Стефан Немања је буквално створио српску државну идеју, али није био у стању да је и интелектуално, духовно уобличи. Он је добро осетио да би православље на том путу могло да одигра одлучујућу улогу и ишао је свесно ка томе. Био је и те како свестан да ће све оно што он учини бити учињено снагом оружја и његовим личним залагањем, али питање је шта ће би се десило након његове смрти. Прибојавао се да ће се све распасти и да ће крвави партикуларни обрачуни растурити цело његово дело. Он није смео дозволити да Србију држи уједињена снага једнога човека – ту је требало нешто више. Била је потребна једна идеја која ће Србе држати на окупу. Та идеја је била православље и неко је морао да јој створи онај облик који ће бити прихватљив за све. Тај задатак он није могао сам да обави. То је морао неко други. Некако у то доба (1175.) рођен је и најмлађи Немањин син Растко, касније Свети Сава, који се сматра једним од утемељивача српске православне цркве и који ће спровести у дело Немањине тежње. (Стефан Немања и Ана имали су три сина: Вукана, Стефана и Растка и три кћерке: Вуку и две за које се не зна како се зову.)

Немањина држава је обухватала на северу област између Западне и Велике Мораве, на истоку Загрлату, Дубочицу и област око Врања. На југу Србија се шири на Косово и Лаб, Хвосно и Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. На западу, то је можда и најважније, под Немањину власт спадају Зета, Требиње и Хум. Сада је Србија излазила на море, али и на три велике долине: моравску, косовску и метохијску. Била је то велика држава са сигурним и јаким темељима. Сам положај дозвољавао је Србији да постане одлучујући фактор стабилности на Балкану. Ништа се од сада на Балкану није могло десити мимо Србије.

Грци су се прибојавали Србије, па је византијски цар заузимао попустљив став према Немањи искључиво због Немањине снаге и властите слабости. Он се бојао да ће Немања, оног момента када се буде осетио довољно јаким, опет ударити на Византију не би ли повратио оно што је морао Византији вратити. Односи снага су се битно изменили. Рашка је непрестано јачала док је Византија страшно слабила. Византија је знала да је потребно Србе везати, али како се то није могло учинити претњом и војном силом, остале су само женидбене везе. Ово средство је било омиљено Грцима онда када нису били у стању да некога задрже под контролом. Стварајући родбинске везе између владајућих породица, односно женећи и удајући међусобно принцезе и принчеве, остваривали су много чвршћу везу но што би то постигли било каквим уговором. Зато је Византија понудила Немањи да се његов син Стефан (касније Првовенчани) ожени Евдокијом, синовицом цара Исака II Анђела. У тим преговорима, чини се, пао је договор да Немањино место великог жупана наследи управо Стефан, иако је он био млађи син. Најстарији син Вукан је, по томе, био обавезан да призна старешинство млађег. То је било нешто сасвим ново у Србији. Великожупански престо је до сада увек наслеђивао најстарији син, а у неким приликама владала би сва браћа док би најстарији опет био први по старешинству. Претпоставља се да је у доба ових преговора Вукан био ожењен и да зато Византијци нису њему понудили принцезу за жену већ Стефану. Тако је Немања донео одлуку да Стефан постане царски зет и велики жупан Рашке. Осим што је добио за жену једну од византијских принцеза, Стефан је добио и титулу севастократора, која се давала само царским рођацима. Са том титулом Стефан је добио право да у свечаним приликама носи сјајну дворску униформу, што је требало да има психолошки ефекат на околину.

Овде није у питању никаква већа наклоност Немањина према Стефану већ државна потреба. Немањи је било и те како стало да неки од његових синова уђе у царску породицу Византије, а како је то могао бити само Стефан, то је и његова одлука донесена у Стефанову корист. Имајући у виду првенствено државни интерес, Немања је жртвовао многе до тада укорењене обичаје, схватајући српске земље као једну целину чије се јединство не сме ничим угрозити.

Сам Немања, иако је ратовао целог свог живота против Византије, видео је у њој и јединог могућег правог узора за даљи наставак српског државног живота. Он је био под великим утицајем византијске културе, па многе ствари које је спроводио биле су директно инспирисане примером из Византије. Постављање Стефана за наследника и његово везивање родбинским везама за Византију говори баш у прилог томе. Византија, ма колико му је до тада била непријатељ, јесте онај узор којем је он стремио, тим више што је то била православна земља из које је и Србима дошла ова вера.

Старијем сину Вукану, као неко обештећење за изгубљено место великог жупана, Немања је доделио Зету и Требиње.

На државном сабору марта 1196. године Немања се званично повукао са престола и место рашког жупана препустио сину Стефану. Затим се у цркви Светог Петра и Павла у Расу замонашио и добио име Симеон. Исто је то учинила и његова жена Ана, која је тада добила име Анастасија, и повукла се у Богородичин манастир код Куршумлије. За прво време монаштва Немања је био у Студеници, вероватно да би видео како ће његов одлазак са престола бити прихваћен. Претпоставља се да је и он предосећао да би са Вуканове стране могло бити неприлика. Крајем 1197. године Немања, видевши да његова абдикација није имала неких посебних потреса, одлучи да оде на Атос (Свету гору) и да се придружи сину Сави. Овде Немања долази на идеју да оснује један српски манастир. Био је то манастир Хиландар. Одмах након завршетка Хиландара (1198) Немања се преселио у њега и ту умро 13. фебруара 1199. године. У то доба Немања је имао 86 година, а у Хиландару је био тек осам месеци. У време смрти Немања је под главом имао камен и лежао на рогозини. Док је умирао, био је окружен монасима који су пред њим држали слику Богомајке. Године 1206. или 1207. (не зна се са сигурношћу) Сава је допутовао у Србију са моштима свога оца Светог Симеона, а са циљем да измири браћу Стефана и Вукана и да подржи Стефана као легитимног жупана. Убрзо након Савиног доласка, Немањине мошти су пренесене у Студеницу да би се Стефан и Вукан баш ту, над моштима оца, коначно измирили.

Стефан Немања је био први који је успео да уједини највећи део српских земаља и да их одржи у јединству. Он је успео да Рашку прошири и на већину српских земаља, углавном захваљујући оружју, и по томе би се могао назвати владарем. На окупу је успео да их одржи највише захваљујући својој тесној вези са православном црквом. Знајући да оружјем неће успети да одржи тако сједињене српске земље, он је то учинио уз помоћ православља, и по томе је он учитељ. Српска православна црква га слави као Светог Симеона Мироточивог.

Немања није био само ратник. Он је био први српски политичар који је успео да преговара и са најјачим владарима Европе. У тим преговорима се идеално сналазио. Захваљујући њима, успео је да испровоцира судар Византије и Немачке, те да на основу тога дође и до признања Србије. Немања се сусрео са вођом Трећег крсташког рата Фридрихом Барбаросом у Нишу, што је резултовало склапањем савеза између Немачке и Србије. На месту сусрета подигнута је црква Светог Пантелејмона у Нишу, која и данас ту постоји.

Највећи Немањин успех је ипак реализовање идеје да православље буде кључни чинилац који ће Србе одржати на окупу. То се видело након његове смрти. Крвави нереди и сукоби између Вукана и Стефана, Немањиних синова, сигурно би довели до поновног распада ове српске државе да није било православне цркве и надасве Светог Саве.

Све до појаве грандиозне личности Стефана Немање, Рашку на политичкој сцени на Балкану нико није узимао озбиљно. Она је била једна мала брдска и веома дивља земља у коју су залазили, мада нерадо, само Византијци када су ишли да гуше неке од многобројних устанака. Из тог времена скоро да и нема никаквих културних споменика, а о Србима се знало углавном из туђих извора. Немањином владавином све се то мења. Он сам је неуморан градитељ. Подигао је мноштво храмова, међу којима се издвајају Ђурђеви ступови и Студеница, док је свакако најзначајнији Хиландар који у наредним вековима постаје можда најзначајнији резервоар и центар српске културе и учености. (Сва просвећеност која ће у Србију почети да долази своје исходиште налази управо у Хиландару.) Писани споменици су тек од Немањиног времена нешто чешћи, а они највреднији потичу баш из тог доба и под његовим су утицајем – Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље.

Велики жупан Стефан Немања створио је прву независну српску државу која је остала у таквом сећању да се веома дуго у историји на спомен српске државе мислило управо на ту, Немањину државу.

Осим државе Немања је установио и саму лозу Немањића која ће наредних неколико векова управљати Србијом. Међу њеним владарима било је оних који су били успешни или мање успешни. Ипак, Србија више никада није успела да понови тако сјајне владаре као оне који су дошли из династије Немањића. Да је ова лоза владара у Србији остала најцењенија, види се и из чињенице да су многе властеоске породице покушавале да се на неки начин повежу са њеним члановима добијајући, самим тим, велики кредибилитет.

 

                                                                                                                                                                     Јелена Јовановић

 

Стоматолог ради

Уторком 12-19 часова

Средом 7-14 часова